Zelena hemija
Zelena hemija je naučno polje koje obuhvata hemijska istraživanja i inženjerstvo čiji fokus je na dizajnu proizvoda i procesa koji minimizuju upotrebu i formiranje hazardnih supstanci.[1] Dok se hemija životne sredine bavi prirodnim okruženjem i hemijskim zagađenjem u prirodi, zelena hemija ima za cilj umanjenje i sprečavanje formiranja kontaminacije na njenim izvorima.
U vidu hemijske filozofije, zelena hemija je primenljiva na organsku hemiju, neorgansku hemiju, biohemiju, analitičku hemiju, pa čak i fizičku hemiju. Fokus zelene hemije je na industrijskim primenama, nezavisno od tipa. Klik hemija se često navodi kao stil hemijske sinteze koji je konzistentan sa ciljevima zelene hemije. Objektiv je minimizacija hazarda i maksimizacija efikasnosti.
Primeri ključnih dešavanja u zelenoj hemiji su: upotreba superkritičnog ugljen dioksida kao zelenog rastvarača, upotreba vodenog rastvora vodonik peroksida za čiste oksidacije i upotreba vodonika u asimetričnoj sintezi.[2] Zelena hemija nalazi primenu u superkritičnoj vodenoj oksidaciji, reakcijama u vodi, i reakcijama u čvrstom stanju.
Bioiženjerstvo je tehnika koji ima potencijal da ostvari ciljeve zelene hemije. Mnoge važne industrijske hemikalije se mogu sintetisati primenom modifikovanih organizama, na primer šikimat je Tamiflu prekurzor, koji se dobija bakterijskom fermentacijom.
Termin zelena hemija je formirao Pol Anastas 1991. godine.[3] Sam koncept se pominje prvi put pominje u članku Trevora Klethza iz 1978. godine, gde je predloženo da se koriste alternativni procesi, umesto onih u kojima su zastupljene opasne supstance i eksperimentalni uslovi.[4][5]
Reference
[уреди | уреди извор]- ^ „Green Chemistry”. United States Environmental Protection Agency. 28. 6. 2006. Приступљено 23. 3. 2011.
- ^ Pursuing practical elegance in chemical synthesis Ryoji Noyori Chemical Communications, 2005, (14), 1807—1811. Abstract
- ^ Chemistry Explained
- ^ Martin Poliakoff (2013) The Chemical Engineer 868. стр. 42 "A new father figure?"
- ^ Kletz, T.A., (1978) Chemistry and Industry pp, 287–292 “What You Don’t Have, Can’t Leak”
Literatura
[уреди | уреди извор]- Clark, J. H.; Luque, R.; Matharu, A. S. (2012). „Green Chemistry, Biofuels, and Biorefinery”. Annual Review of Chemical and Biomolecular Engineering. 3: 183—207. PMID 22468603. doi:10.1146/annurev-chembioeng-062011-081014.